Pročitajte ovaj blog na engleskom
Nikola Popović
VEČE UOČI PREDSTAVE
Palermo, Sicilija, februar 2022.
– Hoće li biti ljubavnih intriga? – pita ona, dok joj on, iz pozorišne afiše, čita sinopsis opere. Stavio je naočare što vise na vrpci, čita tiho a razgovetno, a ona više sluša zvuk govora nego što prati fabulu samu. To je priča zamršena, operska i prepletena. Opera je Verdijeva i verdijevska, epski duga, puna istorijskih zapleta i tragike.
Simone Bokanegra, negdašnji pirat, postao je đenovljanski dužd, pa balansira između rulje gladne hleba i boljitka, i čegrsti plemstva željnog vlasti. Dolaze mu suparnici glave, umire Bokanegra iskapivši otrovnu čašu i kraj brodovlja peva ariju punu čežnje, o danima provedenim na moru.
Nije duždu, ako je suditi po operskoj priči, bilo do rata sa drugom pomorskom silom, moćnom Venecijom, video je već kako plamte katarke i trupla brodova. Libretist, iz vremena italijanskog ujedinjenja, otkad je i ovo pozorište, Teatro Masimo u Palermu, i sad najveće u zemlji, ubacio je u svoj tekst reči o zajedničkom, italskom tlu, te kako ne valja prolivati bratsku krv.
Van fabule opere, vazduh palermitanski, pun morske soli, svetlo bistro a boje site, južne. Ambijent pun kolorita i oblika, poput baroknih fasada sicilijanskih crkava. U taj su ambijent uronjeni Palermitani zvukom svog govora, kretnjama, mišlju.
Donatella Gessoni, Notte stellata
*
On nosi naočare sa debelim staklima i kapu, sicilijanski kačket koji zovu kopola, od vune, jer večeri su još sveže. Odelo je trodelno, zelenkaste boje pistaća, leptir-mašna cvetnog dezena; naslonio je o sto drveni štap sa mesinganom, labuđom glavom na dršci. Ona nosi kostim nalik onima što ih nosi engleska kraljica, kockast i čust, ali čini da onako sitna izgleda još sitnija, sva umotana u štof. Na reveru broš od jantara, isto cvetni i onovremeni, kakav se čuva u devojačkoj spremi.
Slušam tako, kraj sebe, u baru na glavnom trgu, ispred zgrade pozorišta, pred operu, to dvoje starih, obučenih klasično, starinski. Tempo govora gospodstven, teče kao operska uvertira. Donosi konobarica (iznad maske je red gustih crnih obrva) kafu, kratki espreso, kraj svake šoljice kolačiće sa bademom i kremom od pistaća i čokolade.
Kafe je sad pun, pred predstavu koja je još sveža na repertoaru, prva posle premijere. Neki, kao ovo dvoje starih, čitaju o operi, otkrivaju zaplete i povezuju likove, gonjene strastima ljubavi i ljubomore. Drugi misle da je za čitanje fabule sada, pred predstavu samu, kasno, pa uživaju u kafi ili likerima, voćnim i orašastim, ostaće zaukus kroz trosatnu operu.
*
Tako je ispred pozorišta, pred predstavu, na glavnom trgu Palerma. Miriše na parfeme i bude u vazduhu nečeg koncertnog, svečanog, kao pred isplovljavanje broda. Starčić, blago i mirno, čita svojoj ženi dugi operski sinopsis, o ratu koji će početi, ili neće, sa Venecijom, o ljubavnicima i osvetnicima. Čuju se, kroz zvuk ove pozorišne kafane i reči o ratu koji nije operski, već stvaran i traje već danima, na istoku kontinenta, između dvaju naroda pravoslavnog roda.
Pominju Palermitani u razgovoru uzroke, posledice, zaraćene strane, najposle i svoju Siciliju. Daleko je ona od ratišta na kopnu, izdvojena jer je ostrvo, mada na razmeđi puteva, usred Mediterana i nijedno je veliko zbivanje dosad nije mašilo. U baru služe usoljene kapare sa Lampeduze, najjužnijeg ostrvceta koje pripada sicilijanskoj regiji, tamo dolaze brodice pune Magrebljana i svih što su utekli da uteku.
Počela je predstava, velika i svetska, a ovde, na ostrvu do kojeg odjek bitaka dopire tek kao blagi talasi dalekog brodoloma, počinje ona mala, operska. Libreto joj, kao i svaka priča, nastao na stvarnosti, jer bila je Đenova mornarička republika a Bokanegra pirat i njen dužd. Priče međutim, pa i ova, lebde na morskoj površi, praveći izmeštene svetove, kao što je operska predstava život izdvojen iz stvarnog, velikog i svetskog, u kojem ima sad svega osim veselosti.
Uskoro će zapevati tenori, baritoni, soprani, obgrliće ljudski glas bogati tembr orkestra. Otploviće barka a na stolovima bara ostati šećerni talozi kafe i likera. U loži, čujem ponovo pitanje: hoće li, osim plemićkih zadevica i trovanja dužda, biti u operi ljubavnih intriga.
– Hoće, amore mio.
*
U Palermu usred noći, sad, u rano proleće, nema puno zvuka, čuje se samo fijaker koji vozi ka Kvatro kanti. To je čvorište grada, od kojeg se račvaju četvrti ka moru i ka brdu Monreale, sedištu biskupa, odakle se vidi luka, a autobus vozi kroz uske i strme ulice.
Na Kvatro kanti, turistkinja, Amerikanka, prišla konju upregnutom u čeze, mazi mu belu pegu na smeđem temenu a on gleda mirno, od istočne je pasmine, i zna, svima je, što u Palermo dođu, zanimljiva griva i kićanke njegove, ali retko će ko dati evro-dva konjušaru, koji svija duvan i gleda na fontanu, crkvu i trg, na sve što miruje i promiče, bez trunke iznenađenja, kao što njegov parip ide lakim kasom poznatom putanjom.
Palermo je grad i sa širokim ulicama i trgovima, tu će se rukovati prijatelji, tu će onaj što čeka ženu, poljubiti voljene usne. Muškarci nose kapute mornaričke boje, žene u bojama šlaga. Ko gleda, videće im iz profila i Arabiju i Normane, narode sa svih strana i sva prožimanja mediteranska koje su grad i ostrvo, u arhitekturi, jelima i crtama lica primili u sebe.
Šetalište je blistavo i čisto. No, čim se skrene sa utabanih staza, ulice su pune smeća, a neonske sijalice fast-fudova i prodavnicâ plastike odudaraju od bajkovitog. To će smetati onom što je navikao na savršene slike, ali putnik mora iz pogleda ukloniti nepotrebno. Ovde, u četvrtima sklonjenim od pogleda, živi i traje novija istorija, kroz grafite i crteže nalik stripskim. Gleda sa murala sudija Falkone, sa brkovima, nalik na Klarka Gejbla.
Pulsira život brzim južnjačkim ritmom. Videće šetač rublje što visi na žici između balkona i palermitanske mame, sinjore moćne kao Junona, što se dozivaju sa terasa na kojima su kaktusi i mirisno bilje. Provejava između kamenih kuća miris maslinovog ulja koje je jako, domaćinsko, i trag zaprške od belog luka, ružmarina, vina.
Tu su pijace kojima je samo plavo nebo svod. Riba, tek donesena iz mora, stavlja se na žar. Na ledu, školjke, sitne vongole i krupne mušule, raspolućena sabljarka. U led zabodena krvava glava ribe, kao mač u kamenu. Testenini dodaju sušeni paradajz, kapar, inćun, sardine, u kolače sveži sir i mandarina, nar, rogač.
U luci kraj mora, ima ukotvljenih jahti i ribarskih čamaca. Sa mola, vidi se skuter, vespa, koji je davno pao u more; na olupini se nastanila kolonija kraba. Kažu da je vespu, verovatno ukradenu pa ostavljenu kraj mora, oborio nalet vetra, te da su joj dugo još u morskoj vodi goreli farovi.
Na prevrnutoj buradi, prodaju ribari, ruku ogrubelih od mora, hobotnice i lignje, rakove i ježeve. Ljubičasti ljuskar, spolja tvrd, iznutra pun mekog morskog tkiva, nekad ribarska hrana a sad restoranski specijalitet. Jedan ribar, jutros, veli da je sezona parenja, da je zato skup, drugi da ih nema. Jež, zna se, živi samo u čistoj morskoj vodi. Treći kaže da bodljikavi žitelj morskog dna ima, više od agruma i kapara, opijajući ukus Sredozemlja, ali ga sad retko ko hoće. I Sicilijanci, i turisti, vole sad blaže, mekše ukuse.
*
Ljulja Palermo putnika, bude mu, na vulkanskom tlu, toplo i meko kao u majčinoj utrobi. Ima u njemu tanane operske elegancije, ima i zvuka govora oštrog kao riblja krljušt, ima vina koje je moćno zbog jarkog sunca, a svetlost juga čini da boje budu site i pune. Palermo ostavlja mediteranske slike, jug krepi i opija. Bićemo, nakon puta, brži, mlađi, lakši.
Nosi Palermo i Sicilija, sad posebno, kad se svet vrti kao zakovitlana čigra, drhti kao žele kolača boje vulkanske lave. Nosi opera, njena muzika i priča utkana u libreto o negdašnjem piratu, duždu pomorske republike Đenove, imenom: Simone Bokanegra. Predstava, kao i svaka priča, poput onih u arabijskim noćima, odlaže smrtni čas, uspori magija pozorišnog spektakla i odagna za kratko misli o velikim svetskim pozornicqama.
Posle opere, Palermitani šetaju korzom, piju još koji liker i kafu, otvara espreso zenice u sicilijanskoj večeri što je počela i traje. Jedu, u testu nalik kroasanu, sladoled tamnozelene boje, presut sitnim zrnevljem pistaća, pa se pod zubima oseti mekota testa i slatkoća mlečne delicije. U noći, ogladneće neko i pojesti arančino, narandžice, tako ih zovu, pržene loptice od riže, punjene sirom, zeljem, puterom, zagrišće zubi hrskavu koru i meko, topljeno srce.
Opet, na ulici Makveda, vidim ono dvoje starih, on u trodelnom odelu i sa vunenom kopolom na glavi jer večeri su još sveže, a na njoj je kostim engleskog kroja, i cvetni, devojački broš od jantara. On joj prepričava libreto, fabulu koja je operska, složena i prepletena, ona pita samo, hoće li biti ljubavnih intriga, a on: – Biće, amore mio, biće.
