Прочитајте овај блог на енглеском
Слатки путописи – незаборавни укус Србије
Слатко је делиција од добро укуваног воћа, неких врста поврћа или латица јестивог цвећа, у шећерном раствору велике концентрације. Обавезно је послуживано пре кафе у српским градовима, у временском распону од преко 200 година. Било је то прво јутарње послужење свих укућана које се узимало уз чашу воде, као и обавезно послужење за госте, свакодневно, а посебно за празнике. Слатко се узимало и као десерт када у кући није било колача. Надасве служено је гостима као знак добродошлице и поштовања, срдачног гостопримства, као репрезент националног идентитета и посебно грађанске културе Срба од средине XIX века. Тегла слатка даривана је и у специјалним приликама као веома драгоцен и цењен поклон, за који се посебно и чувала, а позната је и народна изрека: „Слатко започиње дан!ˮ која говори о овом ритуалу послужења, као предзнаку успеха и маниру доброг опхођења према себи и околини. Слатко је верни пратилац културне изградње, репрезентације и симболичког, вредносног корпуса модерне Србије након ослобођења од Турака. Један од најстаријих домаћих брендова, уједно и велики незванични дипломата, поред шљивовице…
Претеча слатког је воће у меду, које је из Византије дошло и у српску средњовековну кухињу. Открићем шећера и његовом индустријском производњом, започето је и припремање слатка на Медитерану. Слатко спремају: Грци, Цинцари, Јевреји, Македонци и Бугари, а северна граница распростирања ове делиције су Сава и Дунав. Муслимани у градовима нису прихватили овај обичај, док се у Војводини кувао само компот. Турци су традиционално уз кафу износили ратлук и наргиле. Као обавезно послужење слатко је било карактеристично за српске грађанске куће све до средине XX века када га преузима сеоско становништво, савладава умеће кувања и технологију преноси на село, јер је воћа тамо било у изобиљу, а живот у градовима се мења, као што се мењала и производња. Обичај се, мада све ређи, на селу сачувао до данашњих дана, док је у градовима ‒ као што у култној емисији „Београде добро јутроˮ иронично помиње Душко Радовић ‒ слатко истиснуто на периферију: „Време је за слатко и воду, који се још увек служе само у неразвијеним и заосталим деловима града.ˮ Парадоксално том тихом изумирању овог неизоставног дневног обичаја у Срба, постоје бројни подаци о фасцинацији и респекту коју је слатко изазвало код многих светских путописаца, дипломата, уметника и званичних гостију који су походили српску кнежевину и потоњу краљевину, током XIX и прве половине XX века.
Слатко као фрагмент српске гостољубивости често се налазило у центру пажње домаћих али и страних гостију. Ова посебна посластица, ни компот – ни џем – ни мед, будила је велику пажњу путописаца и дипломата који су на различитим мисијама путовали широм деветнаестовековне Србије, а и касније, када је овај производ постао уобичајен на нашим просторима, писало се о слатку као раритетној и скупоценој посластици за којом би рука путника увек несмотрено или из незнања, посегла макар још једном. Неретко се то како и сами сликовито сведоче, догађало и више пута, све док слаткиша не би сасвим нестало. „Док је краљица говорила о слици, уђе у дворану лакеј са сребрним послужавником на коме је био овећи кристални суд са оним изврсним воћним компотом што га у Србији зову слатко. Компот је био слађи од меда.ˮ
Прва жена која је сама припремала и послуживала слатко у Србији, била је књегиња Љубица, која је као врховна домаћица у Љубичеву, како описује Фелкис Каниц: прела, месила, пекла хлеб и кувала слатко. Још као мала девојчица, служила је старе и изнемогле људе, о чему сведочи и чланак рано преминулог кнежевића Милана М. Обреновића објављен у часопису Уранија 1838. под називом „Децо, и ви ћете остарити када време дођеˮ. Њене личне особине допринеле су да се слатко запамти и утемељи као значајан фрагмент и симбол најлепших друштвених идеала и националних карактеристика. Такође, оно постаје део званичног протокола и на српском двору. Краљица Наталија Обреновић подучавала је званичнике како да се послуже овим производом који се на двору, као дому Обреновића, износио са нарочитом пажњом. Тако је било и у свакој другој српској кући, гостионици, хотелима, деликатес се поносно и љубазно износио пред госте, а ношен је и када би неком приликом виђенији људи доспели у затвор, што Каниц такође бележи приликом обиласка Пожаревца. На Копаонику описује доручак приликом којег му је најмлађа кћи назвала добро јутро, пољубила руку и након чаше хладне изворске воде изнела: слатко, ракију, сир, млеко и црну кафу. У Јагодини чувени писац и етнолог посетио је и фабрику „Лацко Јанковићˮ која је већ у то доба производила нарочите посуде за слатко, као и бокале и чаше, касније отпремане за Београд, у улицу Вука Караџића, где су биле веома тражене.
„Сви наши Срби из разних крајева, када нама у псоету дођу, не могу да се нахвале нашег слатког. Па не само Срби, но и силни странци који послом дођу у посету нашим виђенијим људима описују у својим извештајима и то, како су при посети били послужени изврсним слатком и чашом воде и како им се тај обичај врло допадаˮ, забележио је и др Радивој Ј. Вукадиновић у часопису Жена 1912. Традицију компота слађег од меда, лепог српског обичаја, првог угошћења и српског специјалитета, тако доброг, укусног и лепог који се могао без претеривања упоредити са најбољим слаткишима на Западу, наставили су и Карађорђевићи. На двору кнеза Александра, Капетан Миша Анастасијевић налази га у свечаном салону поред најбистрије воде и кафе. Слична искуства указане части и незаборавног укуса због којих би рука, ван протокола и обичаја посегнула и неколико пута деле: Сава Бјелановић, Влахо Буковац, Ото Дубислав Пирх, Адолф Смит, Ендру Арчибалд Пејтон, Џон Пелгрејв Симпсон, Албер Мале, Гроф Адолфо од Карамана, Зигфрид Капер, Вилијем Дентон, Риста Прендић, Павел Аполонович Ровински, Григорије Николајевич Трубецки, па најпосле и Дероко и Момо Капор нису могли да замисле повратак у Београд и Србију без те кашичице малог златног сунца. Кад год би пробали да оживе сећање на детињство, путујући мислима у нежније дане, увек би се ту пронашло и нечије слатко од трешања, вишања, дуња, лубеница, смокава, купина, филованих шљива или ружа, чак и наранџи уз које су се помирила и два највећа светска ума Михајло Пупин и Никола Тесла. Уз опис елегантног послужења увек је приметно и помињање српских жена и домаћица које се самостално и свечано прихватају ове обостране части. Српска слатка помињу се и као свемогућа…
Милокрвне Српкиње усред Балкана остављале су утисак изузетно уредних, спретних, отмених и поносних жена, које су изазивале дивљење и поштовање. Њихов заштитни знак било је умеће кувања слатка и где год би путник прошао сачекивала га је мала церемонија за незаборав. „Њен стан блистао је од чистоће, а ујутру нас је служила првом бечком кафом са шлагом, какву одавно нисам пио. Видело се да се трудила да нас угости што је боље могла… Пре кафе, чим се пробудимо, по српском обичају нудила нам је слатко са водом. Слатко је било укусно, и када смо одлазили домаћица нас је на силу натерала да узмемо две тегле… А када сам ја њеној деци дао по златник да купе себи неку играчку, она је поцрвенела као рак од помисли да хоћу да јој платим за гостопримство.ˮ
Традиција слатка у Кући Цветића у Краљеву, а данашњем „Музеју слаткаˮ негује се од 1908. године, од како је трговац Филип Цветић отворио подрум вина и ракије, а затим и подржао отварање радње колонијалне робе у коју су редовно свраћали француски авијатичари заједно са Лујом Брегеом, директором Краљевске фабрике авиона. Филипов праунук са супругом и кћерком, историчарком и теоретичарком уметности ревитализовао је кућу и занат, формирајући аутентичну збирку предмета за послужење ове делиције, као и других колекција које сведоче о култури свакодневице грађанске Србије, а посебно њених нематеријалних вредности. Кроз интерпретацију породичног наслеђа и стручну праксу, Цветићи су посвећени музеологији од 2010. године, а број разноврсних слатка достигао је 45 врста, од воћа и самониклог цвећа из историјског врта. „Музеј слаткаˮ члан је Удружења Историјске куће Европе (EHHA) са седиштем у Бриселу, као и ICOM-а Србија. Уместо витрина у свечаном салону осликаном техником al secco, налази се креденац са послужавницима, уштирканим шустиклама, чашицама за ликер, сребрним кашичицама и тацнама за слатко, као и ормар за јестивом музејском колекцијом. Цветићи живе са наслеђем, не нарушавајуће праксе предака, а поред истраживачких и излагачких посебан акценат стављају на едукативне и креативне музејсе праксе. Попут Прустових магдаленица, у потрази за изгубљеним временом, мириси и укуси српског слатка воде нас на сетно путовање у прошлост у време када смо формирали модерну Србију и колективном културном парадигмом послали поруке свету. Забелешке путописаца сведоче о важности овог малог, историјског деликатеса који нам је отворио пут за дешифровање специфичне културе наших простора. Чудна земља, делеко од стаза обичних путника, посредством гостопримства и јединствене делиције отворила је врата чулима истраживача, писаца, трговаца и просветитеља, свештених лица, дипломата, научника, авантуриста, а надасве белосветских хедониста, што су сви донеке и били. Понекад би, што не чуди, због умора и глади скретали са уцртаних путева, али их је на непредвидивим стазама српске гастрономије, пре сваке вечере или доручка чекао лакирани послужавник са слатким, које их је као нигде на свету подсећало да су добродошли. Тај незаборавно осећање о Србији је оно што у „Музеју слаткаˮ редовно оживљавамо.
др Лидија Цветић Вучковић, креативни директор Музеја слатка
август, 2024.
Фотографије: Музеј слатка, Краљево
