Pročitajte ovaj blog na engleskom
Saša Ilić
ŠIVIN PLES U MONTAGNOLI
April, 2023.
Nije ovo moj put. Nađin je. Kao što ni putovanje u Indiju 1911. nije bilo Hesseovo, već Siddharthino. Isto tako, Siddharthino hodanje za samanama nije bilo njegovo, već Budhino. Kada je Hermann Hesse 1919, užasnut ratom i bolešću svoje supruge, stigao u Ticino, potražio je put ka brdima gde se nalazilo selo Montagnola. Iako je verovao da je njegov, bio je to Siddharthin put, jer je već sa prvim koracima na izlazu iz Lugana počeo da hoda stazama koje će ga povesti ka pisanju romana o bramanovom sinu. Kakve veze ima boravak u italijanskom kantonu na jugu Švajcarske sa Indijom, kada zvono sa crkve Santa Maria degli Angeli svakog jutra opominje na Hristovo raspeće koje čuva na svojim zidinama. Naslikao ga je renesansni majstor Bernardino Luini, tridesetak godina nakon epidemije kuge u Evropi, daleko od budističkih meditacija i bramanske religije. Pa ipak, na tom putu napisan je Siddhartha, Hesseov meditativni roman o samospoznaji, koji će prvi put biti objavljen 1922, ali će punu aktuelnost doživeti tek nakon autorove smrti, u okviru hippie pokreta. Neke knjige imaju nepredvidivu sudbinu, ali daleko je zanimljivija njihova veza sa ambijentom u kom su nastajale. Da bi se to razumelo, mora se doći na mesto događaja, tamo gde su se između koraka na brdskim prevojima javljale ideje, da bi se potom transformisale u reči, naposletku u slova koja će u popodnevnim časovima sa poluga Hesseove pisaće mašine Smith Premier No. 4 pasti u belinu hartije kao olovna kiša.
Nađa i ja smo u Lugano doputovali vozom iz Ziricha, kroz magline poznog zimskog pejzaža koji se vukao pod niskim oblacima sve do časa kada je nastupio potpuni mrak i samo su podaci na displeju vagona pokazivali informaciju o tome šta se dogodilo: jurili smo brzinom od 200 km/h ispod Alpa, tunelom od 50 km – najdužim na svetu. Porodica sa decom preko puta nas je nastavila da se igra asocijacija na italijanskom, kao da najavljuje ono što će uslediti u trenutku kada budemo izbili na površinu zemlje, i kada najednom, nesvesni svega što se dogodilo u međuvremenu, svuda oko nas, u svetlosti krajolika i na ogromnom plavetnom nebu, ugledamo početak Mediterana.
Obećao sam Nađi da ćemo na tom putu, hodajući ka grande bellezza proslaviti njen osamnaesti rođendan.
Kada se voz uputi kroz izmenjeni pejzaž ka Bellinzoni, planine gube od svoje moći i čitav predeo se otvara ka suncu. Putnik koji sve to posmatra iz modernog voza koji ga je srećno izvukao ispod Alpa, ima utisak da bi svakog časa trebalo da izbije na neku morsku obalu, gde se severni Mediteran ugnezdio kao klin između planinskih masiva, onako kako je to po nalazima Predraga Matvejevića učinio na Balkanu, birajući prohodne kotline reka i ljudske pismenosti: Neretvom i dubrovačkom književnošću. Tako je i Ticino, taj smaragdni komad tla, davno bio zapljusnut Svetskim duhom, koji je tu pronašao svoje privremeno utočište. A kada se povukao, kao nakon velikog potopa, ostavio je modro-zeleno Lugansko jezero, žute urbane pojaseve grada i plave planine u daljini koje su ranije dugo čuvale svoje snežne kape. Sa klimatskim promenama, međutim, topografija Alpa prilično se izmenila, glečeri su ušli u terminalnu fazu topljenja, ali su planine, gledane iz daljine, sačuvale svoju strogost koja na putu ka Luganu takođe kopni.
Zašto Hesse nije ostao dole, pita Nađa dok hoda pored mene, u Luganu? Pored jezera mu je sigurno bilo manje boring nego u brdima… Nekim ljudima je potrebno tvrdo tlo pod nogama, kažem praveći se da znam odgovor. Zapravo, nemam pojma, samo nagađam. Kao vodič na ovom putovanju trudim se da baratam samo najvažnijim činjenicama, onim bez kojih se ne može. Kao što je recimo broj autobusa 436 iz kog smo maločas izašli na stanici Bellevue. Dok stojimo na velikoj brdskoj raskrsnici i osvrćemo se tražeći neki putokaz, nailazi mlada žena sa psom i ćerkom. Pitam je na engleskom za put do Muzeja Hermanna Hessea. Ona deluje zbunjeno, ali brzo se pribere i pokušava da nam objasni. Naposletku kaže da je najbolje da deo puta prepešačimo zajedno. Ionako idemo u istom smeru. Zove se Varja. Svog patuljastog terijera Kirila drži na barbour povocu, ali mu komande izdaje na ruskom. Njena nezainteresovana ćerka ima savršeni britanski akcenat. Očigledno su deo ruskog izbegličkog talasa koji je krenuo nakon Putinove invazije na Ukrajinu. Varja pripada onoj klasi koja je sebi mogla da priušti izbeglički boravak u Montagnoli i Ticinu gde se 1 kvadratni metar kuće plaća do 12000 CHF. Ni zakup ovde nije jeftin. Nije prošlo ni mesec dana otkad je propala jedna od najvećih švajcarskih banaka Credit Suisse, ali to se na površini društva ne vidi. Državna banka UBS je sanirala finansijsku provaliju tokom jednog hladnog vikenda i niko to više nije pominjao u javnosti. Franak je ostao stabilan. Priliv bogatih imigranata podigao je između ostalog cene kao svuda u Evropi. To je neuobičajeno kada su ratovi u pitanju, posebno onaj u Jugoslaviji kog se ovde niko ne seća. Bilo je intelektualne migracije ali ona nije posedovala novac. S druge strane, potencijalni biznismeni su se približili partijama na vlasti i ostali u zemlji kako bi uvećali svoju imovinu. U inostranstvo su poslali svoju decu – na Harvard, Oxford ili Yale. Ostali su preprodavali švercovani Dunhill na ulici i nekako sastavljali kraj s krajem.
Izbegli Rusi u Švajcarskoj nemaju egzistencijalnih briga. Oni veruju da će nakon rata biti ponovo tamo gde su nekada bili. U Montagnoli ili Rubljovki – svejedno. Varja, njena ćerka i njihova pas Kiril nastavljaju svoju šetnju, pošto nas dovedu do prvog putokaza sa Hesseovim potpisom. Tamo je put. Ili jedna od staza koje se račvaju kroz uređeno selo na padinama Collina d’Oro (Zlatnog Brda). Možda je tim zlatnim sjajem ovog brda bila privučena i porodica Camuzzi koja se iz Lombardije preselila najpre u Lugano sredinom 15. veka, da bi se kasnije jedan ogranak popeo do Montagnole i tu se nastanio zauvek. Iz te porodice ponikao je arhitekta Agostino Camuzzi, čijih će ruku delo nastaviti da traje do naših dana, budući da se iz carske Rusije, gde je u službi kod cara Nikolaja I radio na projektovanju Ermitaža, vratio sa novcem i idejama. Tako je nastala Casa Camuzzi; jedni je zovu palatom, drugi vilom, a zapravo je spoj ruskih baroknih elemenata i neogotike, koje je majstor Camuzzi izveo kao spoj godina učenja na Istoku i svog zavičaja na Zapadu, u porodičnom zdanju koje će od sredine 19. veka dominirati ne samo Montagnolom, već i čitavim Ticinom.
Znači i Agostino je morao da putuje na Istok, primećuje Nađa dok se naslanja preko ograde jednog vinograda ne bi li bolje sagledala put koji smo prešli. Očigledno, kažem, otišao je da potraži nešto čega nije bilo u Montagnoli. Ali šta to, actually? Znanje, kintu, slavu? Ah, šta, pravim se pametan, ako poslušamo Budhu, odnosno Siddharthu ili Hessea, rekli bismo da je otišao da potraži sebe… Sebe?, ponavlja ona skeptično, zvuči kao jeftina fora. Mislim, ne sebe kao takvog, pokušavam da objasnim, nego više kao realizaciju sebe… Nađa onda živne, jer voli da filozofira: Hoćeš da kažeš – jednog mogućeg sebe. Da je Agostino kao mlad otišao u Kinu, imali bismo drugačijeg Agostina, to mi je cool. Ili još bolje da je otišao u Japan. Zamisli samo Casu Camuzzi kao spoj Japana i Italije – više drveta i zakrivljeni krov. Previše čitaš mange, kažem dok se uspinjem stepeništem ka velikoj kapiji: tu je ulaz u gornje dvorište Case Camuzzi dok se sa njene južne strane stepenasto spušta vrt zaklonjen rastinjem.
Tu, na spoju Via dei Camuzzi i Ra Cürta, koja kasnije postaje poljski put, nalazi se Muzej Hermanna Hessea, na broju 2, sa njegovom fotografijom na kamenom zidu i jednim okruglim stolom ispred ulaza. Na gornjem spratu živeo je od 1919. do 1931. Tu je napisao knjige Narcis i Zlatousti, Igru staklenih perli i naravno – Siddharthu. Odmah po dolasku, svog prvog leta i Ticinu, napisao je ekspresionističku novelu Klingsorovo poslednje leto, koja čuva tragove tadašnje topografije vrta kao i kuće, naročito balkona na koji je izlazila Hesseova radna soba. Danas je tu središte muzeja velikog pisca, sa ogromnim radnim stolom na kome još uvek čeka Smith Premier No. 4 sa netom otipkanom stranicom teksta. Podseća na japanskog psa akitu koji nikada nije prestao da čeka svog gospodara da se jednog dana vrati iz šetnje i nastavi da piše tamo gde je tog jutra stao. Međutim, Smith Premier No. 4, pisaća mašina sa duplim tipkama za velika i mala slova, nalik na terase parka koji se prostire ispod Case Camuzzi, ne zna da je Hesse još davne 1962, meseca avgusta, otišao u svoju poslednju šetnju. I nije se vratio. Da jeste, danas bismo imali još jednu knjigu, ili novelu, možda pismo, još jedan zapis o toj mašini za koju je davno rekao kako larma kao starinska lokomotiva koja ulazi u stanicu; a zapravo se to samo nižu rečenice preko hartije na debelom valjku. Taj utisak samotnog čekanja je možda snažniji od svih u Casi Camizzi; pored silnih knjiga, fotografija i predmeta iz svakodnevnog života pisca, ništa ne odaje snažnije odsustvo čoveka koji se tim stvarima služio. Čini se donedavno. Tu su i naočare, jedne od stotinu koje je posedovao Hesse. Kao i bronzana skulptura Šive – indijskog božanstva u zanosnom plesu tokom kojeg se razara stari poredak sveta i rađa jedan novi, koji je Hesse pronašao nakon Velikog rata na padinama Montagnole.
Pogledaj ga na ovoj slici, poziva me Nađa utišanim glasom, dok drugi posetioci promiču pored nas: Tip je bio totally crazy – praktikovao je Nackteklettern (pentranje po stenama bez odeće i konopa)… Je l ima to u nekoj knjizi? Ne sećam se, kažem dok posmatram ples indijskog božanstva sa mnogo ruku. I danas jedan svet nestaje na tlu Evrope, šta li nas čeka nakon Šivinog plesa? O tome se pitaju i izbeglice iz Ukrajine koje viđam na prozorima soba bivšeg ženskog samostana između Zuga i Oberwilla. Kada se predveče sruči silovita prolećna kiša, zatvore prozore i povuku se u prigušena svetla svojih izbegličkih života. Tip, definitely nije baš bio dobar sa ženama, kaže Nađa dok pokazuje niz crno-belih fotografija iz Hesseovog privatnog života. Prva žena Mia Hesse, psihički je obolela nakon trećeg porođaja, razveli su se pre njegovog dolaska u Ticino, a decu razdelili po familiji. Omg! Onda druga, nastavlja Nađa da poluglasno čita legende ispod fotografija – neka Ruth Wenger… Opet nesporazumi i godinu i po terapije kod Junga – dobro, osmehne se Nađa, imao je bar odličnog šrinka – ahhaaa…, to je zapravo vreme pisanja Siddharthe… Dakle, kada se razgrne sav budizam, ostane jedan nesrećni brak, troje unesrećene dece, još jedan nefunkcionalni odnos… I šta još, ponavlja ona dok prstom klizi između fotografija… šta još…? Ostaje Montagnola, kažem. A ne, demantuje me Nađa, ostaje mental issue Frau Mie Hesse… Mislim da bi tek to bila tema za jedan dobar roman… Ali, ne, evo sreo je neku Ninon Dolbin i srećno su živeli do kraja života… Mislim, dodaje, ona, posle Nobelove nagrade 1945. – nije to bilo tako teško. Nije to bilo jednostavno, opomenem je dok razgledam Hesseove akvarele na kojima je Montagnola pronašla neki drugačiji život, komponovan od boja i osećanja slobode: Nije bilo lako suprotstaviti se Hitleru, spasavati prognanike, ovde, u Ticinu. Hesse je to radio. Neko je čekao te nesrećnike u Montagnoli i dao im privremeno utočište. Da, i nije im naplaćivao 2000 CHF za jedno noćenje, ironično dodaje ona. Nikako, kažem, kroz ovu kuću prošli su znani i neznani, među njima i Peter Weiss, pisac Estetike otpora, koji je 1938. bežao iz okupiranih Sudeta. Kako otpor može da ima estetiku?, pita Nađa. Može ukoliko književnost govori o njemu, dovijam se. Otpor je stvar politike i etike, ispravlja me ona. Ponekad je i stvar literature, ukoliko neko ume da piše o tome, kažem dok se preispitujem ko je kod nas pisao o tome, na taj način, i preživeo. Možda – Davičo.
U centru Montagnole, odmah iza Muzeja, nalazi se Boccadoro Literary Café – reklo bi se Kod Zlatoustog, ime inspirisano Hesseovim romanom, kao što je i čitav ambijent, od bašte iza žutih lukova do unutrašnjosti kafea sve u znaku njegove literature. Naravno, karta pića na koricama ima Hesseovu sliku sa podignutom čašom, kao da se sprema da izgovori zdravicu, što je i učinio pišući o vinu godine 1932: Ko je tako moćan i lep, takav fantasta i entuzijasta kao vino – zavodnik i brat Erosov? Možda samo dobra rakija od divlje kruške, smeje se Nađa dok iz menija spontano naručuje spritz aperol. Za trenutak nam se sretnu pogledi, našta se ona osmehne: Pa šta, zar ne punim osamnaest, mogu malo alkohola, ako se prosecco računa u to. Naravno, odgovorim i glavom dam znak konobarici da ću uzeti isto, samo još nije trentak rođendana. I nije, potvrdi ona, uskoro će. To se najbolje oseti na putu, kažem, nejasna je granica u vremenu, kao i u prostoru. Hesse je pisao da u Montagnoli prestaje vita activa i počinje vita contemplativa, ali nije jasno na kom mestu tačno. Mislim da je tripovao, kaže Nađa, iščekujući pogledom dolazak naše konobarice sa pirsingom u levoj nozdrvi. Kada stigne sprtiz aperol, kucnemo se čašama preko stola i nazdravimo našem danu u Montagnoli. Spritz brzo nestaje pa mi naručimo drugi, kao i piadinu sa šunkom i mocarelom.
Nakon ručka, hodamo uličicama Montagnole, ne pratimo više Hesseove putokaze, već svoju intuiciju, kompas koji pokazuje put ka nama samima. Prolazimo iznad kuća koje se renoviraju, ispod kranova koji spuštaju građevinski materijal u dvorišta vikendica; u ligeštulima se odmaraju njihovi bogati vlasnici sakriveni iza sunčanih naočara. Nakon toga pucaju vinogradi, zatim uzgibane poljane – povremeno prhne jato ptica uznemireno našim prisustvom. Montagnola ostaje za našim leđima, ali jasno osećamo da padine Zlatnog brda još uvek traju, rasteže se varljiva granica između hodanja i kontemplacije, kao vreme između poznog detinjstva i punoletstva. Kada se popnemo na jedan stenovit uspon, zaustavimo se i zagledamo u prizor koji se otvara u prostranstvu ispod Montagnole. Tamo, dole je Lugansko jezero, okruženo plavim planinama, unaokolo su zelena brda, visoko gore, po beskrajnom mediteranskom nebu klize nevidljive senke prošlih vremena – miris prirode ispunio je svaki foton koji nam donosi vetar sa Alpa. Iza naših leđa ostala su i stada koja mirno tumaraju livadama. Neke od tih krava povremeno izađu iz ograđenih delova pašnjaka i otšetaju u delove Ticina kao što je usamljeno groblje Gentilino nadomak Crkve Sant Abbondio, čiji kameni zvonik stoji u nizu sa tamnim čempresima. Pod njima ostaje i Hesseov grob; nedaleko odatle leži Hugo Ball, izumitelj DaDe. Kraj njega je supruga Emma, onako kako je to bilo i za života. A kada se krene ka starijim delovima groblja, naiđe se na skroman spomenik majstora Agostina Camuzzija, koji je tamo ostao da zauvek čeka povremene, sve ređe posete svoje kćeri.
Ali nas dvoje smo okrneuti ka dolini – gradu i jezeru. Ka gustim bojama koje se slivaju niz padine Callina d‘Oro. Na samo tridesetak kilometara odavde je Como, komentarišem više za sebe: Italija, grande bellezza… Nađa i ja se pogledamo. Želim da zapamtiš ovaj trenutak, kažem joj, to je moj poklon za tebe. Ona samo klimne glavom i pritegne kaiš na rancu. Onda se kao po dogovoru odmaknemo nekoliko koraka unazad i spontano potrčimo ka rubu stene iza koje sledi nagli spust: izgleda kao da tamo počinje ogromno vazdušno prostranstvo koje se strmoglavljuje ka nepomičnoj modrini Luganskog jezera između planina. Nađa i ja odskočimo ka njoj i ostanemo u tom skoku, kao u zaustavljenom kadru.
Tekst i fotografije: Saša Ilić
O autoru:
Saša Ilić, rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio 3 knjige priča: Predosećanje građanskog rata (2000), Dušanovac. Pošta (2015), Lov na ježeve (2015) i 3 romana: Berlinsko okno (2005), Pad Kolumbije (2010) i Pas i kontrabas (2019) za koji je dobio NIN-ovu nagradu. Jedan je od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, italijanski, makedonski i nemački jezik.
