Pročitajte ovaj blog na engleskom
Ljubavnica oka
Postoji samo jedan grad na planeti koji je predvorje onog sveta, koji leži kao ljudski zametak zaronjen u biljurnu, mutnu vodu, čije promenljivo lice uglačava svoj odraz u milionima ogledala – Venecija. To je grad sa bezbroj nejednakih očiju-prozora, sa građevinama trajno obolelim od neke neizlečive kožne bolesti, izazvane neprestanim šumnim dodirima vode koja zapljuskuje zidine tamnim, vlažnim poljupcima. U Veneciju me je prvi put odveo otac – pamtim kako ruku podruku stupamo u grad čiji se teški dah mešao sa snom hiljada golubova, što su hipnotički satima lebdeli iznad nas. Prve noći, posle neke neodređene, onostrane večeri, sa mlakom, mirisavom kišom i plitkim, tužnim gondolama, sanjala sam samo – ogledala. Ogledala koja su govorila, koja su se ljubila, koja su se smejala, koja su molila za milost umiranja i neki glas koji je jednolično odgovarao: „Osuđeni ste na besmrtnost.“ Ujutru sam krenula u potragu, u lov na sjaktavi svet biljurnih, nežnih bića – u traganje za ogledalima.
Ako profil Venecije čini zaljuljani opijat vode, njena nutrina jesu ogledala. I njeno sećanje, takođe, pošto ogledala nemaju sposobnost zaboravljanja. Ona, dakle, ne znaju za utehu. Pamtim jedno ogledalo koje je prolepšavalo sve koji su stali ispred njega, koje je brisalo filigranski rad vremena na ljudskim licima i opsceni dah žive materije koja istovremeno diše, cveta i truli. Ispred njega, posetioci su stajali satima, a ono je, u lakoj izmaglici beskraja, njihova lica prikazivalo ulepšano, dodajući im blagost sa hrišćanskih ikona i mirnu, bezbrižnu setu sa portreta sačuvanih u Pompeji. Čarolija je bila potpuna: na uskim licima ogledalo je raskrupnjavalo jagodične kosti, a tužnim očima darovalo je vinski prisenak kikota. „Ja se ovde vraćam svake godine“, šapnula je jedna žena. „Zaljubljena sam u ovo biće koje ogledalo prikazuje.“ „Kako se zove ovo ogledalo?“, pitala sam vodiča. „Venecijansko“, odgovorio je kratko i nestao u mračnom prolazu.
Pasternak je tvrdio da Venecija liči na „nabubreli đevrek“, Brodski, koji ju je godinama pohodio na Badnji dan i kasnije odlučio da bude sahranjen na njenom groblju, pisao je da Venecija najviše liči na „na dva gotovo spojena kraka jastoga“. Erika Džong je godinama takođe opsesivno posećivala Veneciju i tvrdi da je Venecija „klopka za namučene duhove, grad- -vampir“. Predrag Matvejević je, posle jedne od bezbrojnih poseta ovom gradu nalik na san koji je oživeo, napisao: „Rđa je raskošna u Veneciji. Patina je nalik na pozlatu.“
Venecija je i ovog leta „džinovsko tečno ogledalo“, gde se ispred palata, kolonada, arkada, anđela, mozaika, ornamenata, mermerne čipke, balkona i heruvima koje nagriza vlaga, tiskaju turisti što teturaju od lepote, vrućine i skupoće, zajedno sa senkama mrtvih koje su samo ovde milokrvne, jarke i čvrstog koraka. Jer Venecija je mesto koje stepenom lepote relativizuje stvarni život i poništava smrt, a voda u kanalima čuva odsjaje svih nas koji smo tamo hodočastili. Ovde je Bajron napisao Don Žuana, u ovim uskim ulicama voleli su se i varali jedno drugo Žorž Sand i Alfred de Mise, Tomas Man je na venecijanskom Lidu napisao Smrt u Veneciji, a Hemingvej pio u „Harijevom baru“. U kafeu „Florijan“ i sada se u uglovima čuje kako šumno dišu seni Marsela Prusta, Dikensa, Bajrona, Vagnera… Unutra, sve je teatarski presvučeno bordo plišem – i zidovi, naravno.
Pedesetih godina dvadesetog veka tu su espresa i kapućina zajedno pili Odn, sa svojom najvećom ljubavlju, nevernim Česterom Kalmanom i Stiven Spender sa suprugom. Brodski se u mladosti zaklinjao da će, ako ikada uspe da pobegne iz tadašnje sovjetske imperije, odmah doputovati u Veneciju, „iznajmiti sobu u prizemlju neke pallazo tako da talasi brodića što prolaze pljuskaju u prozore, napisati nekoliko elegija dok gasi cigarete o vlažan kameni pod, da će kašljati i piti, a kad ponestane novca, umesto karte za voz kupiti mali brauning i prosvirati sebi metak kroz glavu.“ Naravno, kada je prvi put dojurio u Veneciju, njega je ovde slao Eros. U magli je čekao jednu Venecijanku, visoku, očiju boje žada ili meda, odevenu u kožu tanku kao papir za uvijanje cigareta i – udatu. Ljubav se nikada nije dogodila i Brodski je to nazvao „izdaja tkanine“.
Ovaj grad izaziva pometnju i nešto dublje od ljubavi u svakom posetiocu, a barokne i gotske fasade, čiji odrazi podrhtavaju u vodi, čine da nešto praiskonsko u čoveku zadrhti. Naime, veći deo ljudskog tela jeste voda i zato zemlja ljudskim bićima nije najudobnije boravište.Venecija, ta „ljubavnica oka“, grad „od koga bi veće čudo bio samo grad sazidan u vazduhu“, poništava samu smrt, koja ovde nalikuje na beskrajno dugo ronjenje. Na venecijanskom groblju San Mikele sahranjeni su, uz Brodskog, Stravinski, Đagiljev, Paund… Slavni ovde ostaju da počivaju zauvek, ispod kanonade perjanih oblaka koji se kreću po nebu nalik na muzičku partituru (glava meseca je glava bas ključa, a glava sunca – violinskog). Oni manje slavni posle dvanaest godina bivaju ekshumirani i sahranjeni u zajedničku grobnicu. Ali o ovome sami Venecijanci ne žele da govore. Slavnih Venecijanaca ima veoma mnogo, kao da je genijalnost ovde šikljala na svakom koraku i sama narcisoidno privučena vodom u kojoj može da se ogleda. U jednoj maloj građevini, roze boje, kršten je, kao nedonošče, Venecijanac Antonio Vivaldi. U strahu da im prerano rođeni sin neće preživeti, roditelji su ga, kao prerano rođenog, krstili. No, sudbina je htela drugačije u ovom carstvu vode i svetlosti. Muzika, voda i svetlost jesu sestre bliznakinje i pod zaštitom ove prve Vivaldi je stasao i stvarao. Prvu Nedelju Vivaldija u Veneciji organizovala je Olga Radž, supruga Ezre Paunda. Jednom je, pri izvođenju dugog komada, sa mnogo komplikovanih pasaža, trebalo da istovremeno svira i okrene notnu stranicu. U pravom trenutku, jedna ruka se pojavila pred njom i polako prevrnula list. „Tada sam prvi put videla Igora Stravinskog“, govorila je kasnije.
Tokom jedne posete njoj, Olga Radž je dugo deklamovala priču o „pravom političkom opredeljenju njenog supruga Paunda, koji nije bio dobro shvaćen“. Ovo je govorila Brodskom i Suzan Zontag. Zontagova je slušala, a Brodski se, po sopstvenom priznanju, koncentrisao na kolače. Sedam vekova ranije, jedan osamnaestogodišnji mladić krenuo je iz Venecije na Dalek istok. Kada se mnogo godina kasnije vratio Venecijanac Marko Polo doneo je i nešto što su Italijani nazvali „cevčice“ – spaghetti. Tako je u Italiju stiglo ono što će postati neizbežan deo italijanske kuhinje. Venecijanac je bio i Luiđi da Porto, (preminuo 1529), koji bi zasigurno bio zaboravljen da nije autor priče o Romeu i Juliji. Šezdeset šest godina kasnije, za potrebe teatra, ovaj siže će iskoristiti niko drugi do Šekspir.
Sami Venecijanci zatvoreni su i nepoverljivi prema strancima. (Tri puta je kuga harala Venecijom i opreznost od onoga što nepoznati donose u grad postala je ovde genotip.) Čuvene venecijanske palate mahom su danas nenastanjene, jer su u vlasništvu bogataša koji tu dolaze da provedu tek nekoliko nedelja godišnje. Veoma retko je moguće ući u unutrašnjost neke od tih građevina čiji zidovi kao da su oboleli od neke retke kožne bolesti. Unutra, posetioce očekuje niz soba koje se nastavljaju jedna na drugu, „amfilade“, i taj niz je, što dalje idete, sve mračniji. Tek katkad, kad onaj koji vas vodi podigne sveću ili baterijsku lampu, ugledate kovrdže kupidona ili strasne oči svetaca. I sami vlasnici često ne znaju da vam odgovore ko je autor tih veličanstvenih slika, koje poput vodenih stvorenja žive bez svetlosti, u talasima. Može biti da je autor i sam Ticijan, jedan od onih stanovnika Venecije koga je odnela kuga. Grad na vodi često je goreo – stihije vode i lepote privlačile su treću – stihiju vatre. Više puta gorela je i opera La Feniće. Poslednji put požar ju je zahvatio 1996. godine. Brzo je rekonstruisana. Ovde je prvi put u istoriji izvedena Verdijeva Travijata, kao i nekoliko Rosinijevih opera. Duždeva palata, u kojoj je tamnovao i dvostruki agent Kazanova, gorela je četiri puta. Najzanimljiviji njen deo ređe se otvara. U tajnom delu Duždeve palate, iza ormana biblioteke polazi put ka prostorijama na poslednjem spratu, gde su se pomoćnici venecijanskih duždeva bavili tajnim optužbama i spisima, skriveni od svih. Gledano spolja, ovaj deo palate kao da ne postoji. U tajnim delovima nalazi se i soba za mučenje, sa jedinom spravom – kanapom za istezanje zglobova. Ovde su i stepenice kojima je Kazanova uspeo da pobegne zajedno sa još jednim zatvorenikom, koji je imao sklonosti slične Kazanovinim, a bio je – fratar.
Spoljna blistavost Venecije bila je nadahnuće za Veronezea, Karpača, Đorđonea, Belinija, Ticijana, Tjepola. Od bezbrojnih slika koje žive u Veneciji (pažljivo čuvane, iako su čak i zidovi Akademije umetnosti sa najpotpunijom zbirkom venecijanskog slikarstva ukrašeni bledim vodenim žigom – vlagom) u sećanje mi se uvek vraća veliko Veronezeovo platno, nedavno restaurirano. To je slika Gozba u kući Levijevih, započeta 1573. kao Tajna večera. No, slikaru je inkvizicija, zbog pasa, kepeca i pijanaca na slici, zabranila da delo izloži javnosti. Veroneze ništa nije promenio na slici osim imena i tako je slika preživela inkviziciju. Ovog leta, lutajući vazda „kavernoznom Venecijom“, mislila sam na Ahmatovu, koja je tvrdila da je Italija san kome se vraćamo do kraja života. Kad god je potpisnica ovih redova sanjala Veneciju, ona je bila predgrađe jednog drugog sveta. Onog.
Kao i sve veličanstveno na ovoj grešnoj zemlji, Venecija nije ono što se na prvi pogled čini da jeste: Eros u njoj ne vlada, iako se čini da on uvek ide podruku sa lepotom, ovaj grad voli samoću i usamljenike i najlepši je zimi – tada je najmanje turista. Takođe, teško da je ovo grad pogodan za medene mesece (jedna Venecijanka je prve bračne noći otrovala svog supruga kralja Kipra i tako je Kipar, u petnaestom veku, postao deo Venecije). „Ovo je pre grad za razvode“, tvrdio je Brodski, koji je napominjao da je Venecija grad gde se nikada ne možete naspavati i u čijim je posteljama, u svoj onoj čipki i satenu, teško zgrešiti. Pošto ovde oko vodi ljubav s gradom. Telo tek za okom tetura malenim ulicama koje podsećaju na lavirinte iz prve noći po umiranju.
Sanja Domazet
Fotografije: Bogdan Trifunović
