Прочитајте овај блог на енглеском
Зоран Стевановић, Синиша Голубовић
ТРАГОВИМА ПУКОВНИКА АНЕ КАРЕЊИНЕ
Пуковник Николај Николајевич Рајевски био је руски добровољац који је за време Првог српско-турског рата 1876-1877. године дошао у помоћ Србији, са још око 3.000 руских добровољаца у току њене херојске борбе за ослобођење српског народа и српске територије под влашћу Турака.
На последњим, драматичним страницама романа „Ана Карењина”, после Библије најпревођенијег дјела свјетске књижевности, Вронски (Рајевски) одлази у српско-турски рат. Толстојев јунак је осјећао је да се из тог рата неће вратити па је, одлазећи возом са стотинама руских добровољаца, храбро говорио да му за смрт није потребна препорука.
Његово путовање у Србију почело је из Одесе где се налазио 21. јула 1876. године, чекајући оставку и желећи да што пре отпутује у Србију.
Не зна се поуздано када је пуковник Рајевски стигао у Србију, али је то сигурно било пре 1. (12) августа 1876. године, јер је тог дана кнез Милан издао указ којим га је превео у коњичког пуковника српске војске. Указ гласи:
,,Његова Светлост Господар и Књаз наш Милан М. Обреновић IV, благоволео је на предлог министра војног, превисоким указом својим од 1. августа тек. године решити:
Да се бивши царско – руски пуковник Никола Н. Рајевски и бивши царско – руски поручник Константин Алексић приме у државну службу као контрактуални, и то први као коњички пуковник, а други као пешадијски капетан II класе.”
О доласку Рајевског на моравски фронт сведочанство је оставио књижевник Пера Тодоровић, писар и преводилац у штабу генерала Черњајева, команданта Моравске војске. У свом дневнику од суботе 14. августа из логора на Пруговцу Тодоровић је записао:
,,Уз пут ка Пруговцу стиже нас однекуд пуковник Рајевски. Он је пре 10-15 дана дошао из Русије и кад се први пут јавио у штаб у Алексинцу ја сам га дочекао. Но кад сам предао његову визиткарту Черњајеву учинило ми се као да овај долазак није тако обрадовао ђенерала као што се он радовао доласку других Руса.” Како је у време доласка пукувника Рајевског на Моравско ратиште турска офанзива била у пуном јеку, он је већ 9. (21) августа послат код села Мрсоља (Моравца) на левој обали Јужне Мораве, на положаје који су били најугроженији. „За појачање крајњег десног крила упуте се из мостобрана још 2 батаљона комбинована са 1 ескадроном и 1 батеријом под руским пуковником Рајевским, који је такође тога дана дошао као добровољац на бојиште”.
О боравку пуковника Рајевског на Моравском фронту оставио је драгоцено сведочење и доктор Владан Ђорђевић. Он бележи: ,,Из болнице одох у главни штаб који затекох при вечери. За столом беше пуно младих руских официра који за време мога кратког одсуства беху подолазили из Русије и који беху задржани при штабу као ордонанс-официри. Тек што и ја седох отворише се врата и уђе један висок мало погрбљен црњомасти официр у похабаној униформи српског пуковника са шајкачом дивизијара. О десном рамену висаше му на танком каишу черкеска сабља а на грудима имађаше два ордена руска (једно беше орден Св. Владимира с мачевима).”
Крст од камена пешчара на месту погибије Рајевског
О доласку Рајевског на положаје у Горњем Адровцу, његовом учешћу у борби и погибији, опширни изввштај генералу Черњајеву поднео је капетан Коста Шамановић. Извештај гласи:
,,20 августа имали смо бој са Турцима у прћиловачким виноградима код села Сухотне и Адровца. У 2 сахата по подне ја сам се кренуо са батеријом из Сухотне да заузмем позицију више Горњега Адровца; ту сам се нашао са пуховником Николом Рајевским, који је са нашим официрима и народним командирима доводио у ред растројену рудничку бригаду. Свршивши тај посао Рајевски нареди да сви добошари и трубачи дају знак на јуриш, те тако под његовом командом отпоче борба, при чему Рајевски заузме положај на узвратину једне њиве. На тој њиви била је згодна позиција на коју и ја моју батерију поставим. Чим сам отворио паљбу, Рајевски је дошао у моју батерију; ја му се преставим ко сам и која је батерија. Он ми на то изјави благодарност што сам тако са батеријом близу непријатеља подишо. Пук. Рајевски за сво време трајања борбе стајао је на тој позицији, он је лично командовао тим крилом нашега фронта. Око 4 часа по подне погодио га је непријатељски куршум у главу и Рајевски је пао мртав без да је могао једну реч изустити, То се десило у самој батерији. Ја одмах наредим мојим војницима да погинулог Рајевског однесу у позадност на завијалиште. Рајевски није имао уза се ни једног ађутанта. За време борбе и коњ му је био рањен. Ствари његове као сабљу, руски и српски орден и друге ствари са коњем ја сам са списком отпратио генералу Черњајеву. Капетан Коста Шамановић”.
Погибија пуковника Рајевског забележена у и у Ратном дневнику једног другокласца. Ту се између осталог наводи:
,,… Наш батаљон је у виноградима испод шанца Прћиловачког, али пошто се батерија изолира и он с одступајућим ланцем дошао је овог вечера до изван Кревета и Шиљеговца. Командант трупе целе позиције, кнез Рајевски код топа погибе и однеше га у Св. Роман.”
Са превијалишта, уз налазе доктора Хадана, тело је било предато Главном штабу, одакле је сутрадан, тј. 21. августа пренесено у манастир Свети Роман и тамо сахрањено, привремено. Али постоји легенда да је његово срце заувек остало у том првом гробу.
За повратак у домовину тело Николаја Рајевског било је ископано, те на молбу Кесјакова балсамовано. Операцију је извршио његов пријатељ, бугарски добровољац доктор Молов. Затим положено у храстов сандук, затим у други – оловни, и најзад отпремљено за српску престоницу. Процес балсамовања, као што је познато, подразумева извлачење унутрашњих органа, који су и остали на месту првог укопа, тако да гроб у Светом Роману заиста није празан.
Гробно место пуковника Рајевског у манастиру Св. Роман у Ђунису
У Србију је по тело свог сина дошла и мајка Ана Рајевска. Када је стигла у Београд, желела је да оде и на место његове погибије у Горњи Адровац. То међутим није било могуће јер су то место Турци већ били заузели.
Како није било могуће да отпутује у Горњи Адровац, Ана Рајевска је тело свог сина дочекала у Београд. Она је 5. септембра 1876. одговарајући на саучешће Београђана, рекла: „Хвала вам, господо на саучешћу које ми изјављујете поводом губитка мога сина показујући на тај начин поштовање према његовој успомени. То је била давнашња жеља мога сина: одавно је у свом срцу гајио жељу да се жертвује за ослобођење Словена и за протеривање Турака из словенских земаља. Још једном вам хвала на вашем саучешћу.”
За пуковника Рајевског 1. септембра је почело путовање кући. У 11 часова ујутру, по изјави дописника „Новог времена”, његово тело је извађено из гроба и после свих неопходних припрема, уз пратњу звона, испраћено из манастира Светог Романа.
,,Српске новине” у броју од 6. септембра доносе следећи чланак:
,,Јуче у 11 часова пре подне био је парастос за покој душе пуковника Николе Рајевског, који је храбро борећи се погинуо 21. о. м. у боју под Адровцем. О парастосу, на ком је била и Његова Светлост кнез Милан, чинодејствовао је г. митрополит са многим свештенством и ђаконима. Том приликом г. митрополит у своме слову поменуо је велико сучешће рускога народа у нашој светој борби. Говор тај беше кратак, али силан и тронуо је свакога. Земни остаци покојникови били су донети из унутрашњости још у суботу амо, куда је мати покојникова удова ђенерала Рајевског пре неколико дана била дошла да их одавде спроведе даље у Русију.”
Са савског пристаништа брод „Делиград”, онај исти који је само месец дана пре тога довезао живог Рајевског из Београда у Смедерево, сада га је мртвог, испраћеног уз грмљавину топова, однео у Одесу. Из Одесе је железницом био превезен до станице Фундуклејевка, у среском месту Александровки. А отуд су вранци, украшени погребним тракама, брзо довезли тело пуковника Рајевског до породичног имања у Разумовки.
Гробна плоча у Разумовки
Ковчег са телом пуковника Рајевског је положен у крипту Крестовоздвиженске цркве – породичне гробнице Рајевских. Сахрана је обављена 23. септембра уз учешће свештеника Крестовоздвиженске цркве, Андреја Нестеровског и ђакона цркве Јевлампија Осинског.
Идеја о изградњи храма-споменика на месту погибије Н. Н. Рајевског потекла је од његове мајке, Ане Михајловне, за време боравка у Београду, где је путовала због тела првенца.
Али, до остварења прошле су скоро три деценије.
Увидевши сву немогућност да реализује своју замисао о издрадњи цркве на месту Николајеве смрти и осећајући приближавање смрти (која је уследила 10. децембра 1883. године), она је замолила млађег сина да испуни заветну жељу, оставивши за то 50 хиљада рубаља. Међутим, сложена и неповољна политичка ситуација у тадашњој Србији, није дозволила да се оствари замишљено. У октобру 1893. године Михајло Николајевич је умро, предавши породичну обавезу свом старијем сину – Николају Михајловичу. Али и он је, после неколико година (у мају 1900. године) умро… Тада је остварење завета покојне свекрве преузела удовица Михаила Николајевича – Марија Григоријевна Рајевска (девојачко, кнегиња Гагарина). Она је породични завет испунила. У великој мери јој је то успело због тога што се однос официјелног Београда према Русији и Русима тада променио на боље.
Место на коме је погинуо пуковник Рајевски првобитно је било обележено почетком августа 1887. године скромним крстом од камена пешчара. Више од једне деценије ово је било једино обележје које је подсећало на легендарног јунака, а онда се приступило реализацији жеље породице пуковника Рајевског да се место његове погибије обележи црквом.
Руска црква у Горњем Адровцу
Данас се у Горњем Адровцу, селу удаљеном дванаестак километара југозападно од Алексинца, налази црква Свете Тројице посвећена пуковнику Рајевском. Црква се налази на једној упечатљиво издигнутој заравни која доминира читавим пределом а која је пре њеног подизања носила назив ,,Голо брдо”. Простор око цркве је испуњен дрвећем у коме од пута до улаза у цркву доминирају дрвореди липа које су по предању донесене из села Разумовка у Украјини са некадашњих имања породице Рајевских.
Предлог обиласка руте:
– Обилазак манастира Св. Роман-Ђунис, место где је тело пуковника Рајевског било покопано до отпремања за родну Разумовку у Украјини,
– Обилазак историјског места „Делиградски шанчеви”- село Делиград, општина Алексинац, значајно за ослобођење Србије од турске власти,
– Долазак у Алексинац, пројекција документарно-играног филма „Вода”, који говори о боравку и погибији пуковника Рајевског у Србији, редитеља Горана Ерчевића, у продукцији Алексиначког позоришта „Дука Јовановић”, линк за трејлер о филму : https://youtu.be/2S3OqeoZHIU?si=z3K_7Hy4RKT6ovXC
-Обилазак Установа културе у граду (Центра за културу, Библиотеке, Завичајног музеја),
-Одлазак у Горњи Адровац, обилазак „Руске цркве”, гробног места пуковника Рајевског, уз пригодно предавање (са укљученим преводиоцем).
