Прочитајте овај блог на енглеском
Дејан Загорац
НЕНАМЕТЉИВА ГОРШТАЧКА ЛЕПОТА – ПАРК ПРИРОДЕ ГОЛИЈА
По броју и значају природних реткости и лепота, културно-историјске материјалне и нематеријалне баштине, на једном релативно ограниченом подручју и њиховом складном преплитању, Парк природе Голија вероватно нема премца у нашој, иначе природним и културним добрима, богатој Србији. Није онда ни чудо што је ова Планина, а и подручје које ка њој гравитира, проглашена 2001. године за Резерват биосфере. Уз Парк природе додато је и име манастира и насеља Студеница, чиме је ова међузависност природе и човекових дела још више наглашена.
Голија има ту срећу (а неки би рекли и несрећу) да није на главним коридорима и није једна од најзначајнијих туристичких дестинација у Србији. Чињеница је да су скоро сви чули за њу, а да је мало њих зашло у њена недра, ишло њеним слабо проходним путевима, обилазило села и културно историјске знаменитости, изузев најзначајнијих манастира Граца и Студенице. Смештена је на југозападу Србије поред чувене Долине краљева. До њених скривених али величанствених лепота не стиже се успут, на путу до неке друге дестинације, као што су се на правцу до мора „испречили“ Златибор и Златар, а на путу за исток Стара Планина. Административним одлукама подељена је на чак пет општина (Краљево, Рашка, Ивањица, Нови Пазар и Сјеница), што није олакшало да се ово подручје посматра као јединствена целина.
Оно што је некада изгледало као недостатак и што се са пуно цинизма звало пасивним крајевима, у новим околностима свеукупне глобалне еколошке кризе и потраге за аутентичним вредностима, неисквареним људима и очуваном природом, па и уточиштем од глобалних пандемија, данас је огромна предност и вредност која је све ређа и која је све више на цени. Голија је данас прави ненаметљиви драгуљ Србије.
Голија посетиоцима нуди девичанске потоке и пашњаке, прелепе погледе са Јанковог камена на целу планинску Србију, древна села старог Влаха и најгостољубивије домаћине, спремне да пред намерника изнесу све што имају у кући, и суво и кувано, да са њима наздравите „трећом голијском“, да пробате управо убране малине или извађен кромпир.
Као што и сам програм УНЕСКО каже, резервати биосфере су и за људе и за природу. У налажењу одговарајућег баланса суштина је одрживог развоја и налажење равнотеже од потпуног коришћења природних ресурса до суживота и размене човека и природе.
На срећу, на Голији је још могуће наћи ту равнотежу и, уз помоћ и подршку надлежних државних органа, министарстава, инспекција, и увек значајне улоге цивилног друштва и међународних пројеката, остварива је визија развоја парка природе и резервата биосфере који ће бити пример за развој других подручја и у који ће људи долазити да уче на конкретном примеру шта би требало да значи одржив развој.
Голија би са свим својим природним лепотама, са аутентичним духом и менталитетом становништва које (још) на њој живи, требало да буде цивилизацијски узор за начин живота, не само у нашој земљи већ и широм еколошки рањене Европе и света. Шта ће бити од Голије, ипак зависи од нас, од ентузијазма људи који су задужени за старање о њој, од визија политичара (или, што би се савременим језиком рекло, од представника доносилаца одлука), од исељавања или опстанка на родном тлу његових становника, од хроничара и писаца који је популаришу, као што су књижевник Милисав Савић и новинар Бошко Вељовић, од освешћених посетилаца који за сада, на срећу, током целе године пуне капацитете људи који се баве руралним одрживим туризмом, од наше спремности да подржимо и учествујемо у иницијативама којима се чува природа и одрживи концепт развоја овог Резервата биосфере…
Ако заиста желите да упознате Голију нека то не буде „продужени викенд“ већ један добар годишњи одмор на коме ћете обићи Дајићко и Кашанинова језера, водопаде Изубре и усеке Студенице. Наравно, планирајте дан за манастире Студеницу, Градац и Kовиље, потражите и разговарајте са монасима и монахињама, посетите и манастир Придворица и цркву Никољачу близу Рудног. Припремите се за невероватан доживљај када се једном попнете на доњу и (нарочито) горњу Савину испосницу. Пођите у обилазак са локалним водичима, који од тога живе. Заједно са гљиварима крените у потрагу за лисичаркама, вргањима па и тартуфима…
Обиђите и околне градове који гравитирају ка овом подручју, као што су Краљево, Рашка, Ивањица, Сјеница и Нови Пазар. Сваки од ових градова има много шта да понуди и прикаже, а сваки од њих (а нарочито Ивањица) има свој посебан однос према Голији.
Сва годишња доба добра су за обилазак и свако има своје чари. Ипак, није тек тако настала изрека „Не зна делија шта је Голија“. Претерано самоувереном посетиоцу Голија зна да покаже право лице и требало би да смо свесни тога. Овде је, нарочито у пролеће и јесен, могућа измена сва четири годишња доба у једном дану. Могућ је и блиски сусрет са медведима и вуковима, као и са одронима и вододеринама пред којима и најмоћнији џипови остају заглављени.
Поштујте природу, приђите и разговарајте са локалним горштацима, ослушните дух стогодишњих планинских јавора, смрча и јела, уживајте у погледима са висова, напијте се воде из Градачке бање или Савиних извора, уживајте у сиру, кајмаку, обаруши, сувомеснатим производима…
Речју, поштујте и доживите Голију. Тада ће и она раширити своје руке и показати вам сву своју ненаметљиву горштачку лепоту.
Гастрономија Голије
Гастрономија као део нематеријалне културне баштине постаје све значајнији део не само туристичке понуде, већ и културног наслеђа једне земљ, и њеном очувању али и унапређењу и осавремењавању мора се посветити посебна пажња.
Ново време, нови обичаји… Иако се навике у исхрани становништва не мењају лако ни брзо, ипак и гастрономија подлеже променама и трендовима, што је некад позитивно и добро, а некад веома негативно и води уједначавању и губитку гастрономског диверзитета, који баш као и онај биолошки важан део богатства и наслеђа сваког краја, области па и народа.
Традиционално народ Голије јe највише је зависио од хлеба и млечних производа, као и житарица и воћа и поврћа које је што самоикло, што узгајано, спасавало овај питом и гостољубив свет од глади и болештина.
Како су се становници Голије некад, а помало сада, попут других становника Старог Влаха, највише бавили сточарством, није ни мало чудно што су сувомеснати производи , до душе не увек и не стално, били део трпезе и јаче исхране важне за тешке и мукотрпне послове. Данас су сувомеснати производи а пре свега пршуте, сланине и кобасице, главни гастрономски адут читаве западне Србије, али као што су и у масовном туризму неке друге дестинације са бољим маркетингом и јачим финанскијским улагањима преузеле примат, тако и Голија није синоним за пршуту, говеђу и свињску, за сланину и друге месне деликатесе. Баш због тога, произвођачи са ових простора су можда више успели да очувају традиционалне технике производње и сушења, па ћете тако код све ређих поизвођача сувомеснатих производа или обичних домаћина, који за своје потребе и за своје задовољство праве ове деликатесе , наићи на најбоље и најаутентичније производе, који се у складу са традиционалним, и суштински некроистољубивим и искреним гостопримством, износе пред госте и намернике, туристе и друге који у ове крајеве са одређеним циљем или, уз пут, наиђу.
Наравно уз пршуту, стеју, сланину и кобасице иде и све познатији голијски сир и кајмак и други млечни производи поменути у осталим текстовима.
Очување и туристичка валоризација гастрономске понуде ипак се не могу сводити на гостопримство и пријатељске контакте са све ређим домаћинима на Голији, па је зато важно да те принципе прихвате и угоститељи и они који се у својим домаћинствима баве руралним туризмом. Туристи долазе са различитим афинитетима и интересовањима, али се ипак већина радује и очекује аутентичан доживљај, не само очуване природе, већ и доживљај аутентичних људских контаката у шта се свакако може убројити и разговори са локалним становништвом уз богату трпезу.
Међу посетиоцима има и оних који заступају нове трендове вегетаријанске и органске исхране, неки преферирају безглутенску и и кето исхрану, али су, ипак, већина гурмани који су дошли да се науживају, и наједу праве домаће хране, а да не размишљају о њеном утицају на повећање индекса холестерола у крви
За све различите људе Голија и голијска кухиња има шта да понуди. Од хлеба и пита од хељде или од интегралног брашна, младог сира са минималним процентом масноће, преко поточких пастрмки и понеког речног рака, преко јела од многобројних и укусних голијских гљива, до купуса у земљаним лонцима, зачињеним разним врстама сувог меса, јагњећег, јарећег и прасећег печења на ражњу и испод сача, куваних јела од поврћа као што је боранија и пасуљ опет обогаћена месом сувим и/или куваним, до давно заборављених а укусних слатких кохова, сутлијаша и колача.
Најважнији задатак је означити и брендирати голијски кромпир и малине, јер ових намирница има у изобиљу, а за њихове прерађевине и јела од овог воћа и поврћа, потребно је потражити рецепте у старим куварима, питати старије шта се од њих правило, или једноставно пустити машти на вољу и креативности домаћицама и домаћинима и угоститељима да нађу место у гастронимији овим типичним и аутентичним производима Голије.
Да ли ћете доручак почети качамаком од хељде у Белом багрему или богатом кукурузном кашом зачинњеном кикирикијем, бадемом и лешником код Слађе у домаћинству Небо, да ли ћете да ручате пастрмке у ресторанима поред бистрих голијских река, никада нећете бити ускраћени за врхунски и аутентични гастрономски доживљај и пожелећете да опет дођете и доживите Голију свим чулима.
Текст и фотографије: Дејан Загорац
